Физиотерапија

Физиотерапеути процењују, планирају и спроводе програме рехабилитације који побољшавају покретљивост људи, максимизирају покретљивост, ублажавају бол и лече или спречавају физичке промене повезане са повредама, инфекцијама и другим недостацима. Примењују широк спектар физикалних терапија и техника као што су покрет, ултразвук, загревање, ласер и друге технике.

Задаци укључују:

• испитивање мишићних, нервних, везивних и функционалних способности у циљу утврђивања физичког проблема пацијента;
• утврђивање циљева лечења код пацијената и прописивање програма лечења;
• лечење пацијената ради смањења болова, побољшања циркулације, јачања мишића, побољшања кардиоваскуларног система и органа за дисање, враћања везивне покретљивости и побољшања равнотеже и координације;
• коришћење терапијских могућности вежбања, топлоте, хладноће, масаже, манипулације, хидротерапије, електротерапије, ултраљубичастих и инфрацрвених зрака и ултразвука у лечењу пацијената;
• преглед, стално праћење и евалуација програма лечења;
• давање инструкција пацијентима и њиховим породицама у процесу кућног лечења;
• вођење евиденције о здравственом стању пацијента и одговору на лечење путем медицинске документације и дељење ових информација са другим здравственим радницима како би се обезбедио наставак лечења;
• израду и спровођење програма заштите и превенције уобичајених телесних болести и поремећаја.

Најопштије генеричке компетенције на нивоу сваког од циклуса образовања, које мора да посједује сваки свршени студент без обзира на студијски програм одн. установу у којој је завршио високошколско образовање, дефинисани су:

• Даблинским дескрипторима (Dublin descriptors), који представљају скуп критеријума о очекиваним постигнућима и способностима студената за разликовање различитих циклуса образовања, који су предложени од Заједничке иницијативе о квалитету (oint Quality Initiative – JQI), и који су прихваћени као основа описа сваког циклуса образовања на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.
• Општим оквиром квалификација у европском високом образовању (Framework for Qualifications of the European Higher Education – EQF for HE) који је усвојен на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.

Ове компетенције су категоризоване као инструменталне, интерперсоналне и системске:

• Инструменталне компетенције обухватају:
  • Когнитивне способности, разумјевања и манипулације идејама и мислима.
  • Методолошке способности комуникације са околином: организовање времена и стратегије учења, доношења одлука или рјешавања проблема.
  • Технолошке способности везане за коришћење техно-лошких средстава, рачунара и примјена вјештине управљања информацијама.
  • Језичке способности као што су писана и усмена комуникација или знање страних језика.
• Интерперсоналне компетенције: Индивидуалне способности које обухватају способност изража-вања својих осјећања, социјалне вјештине као што су интер-персоналне вјештине, рад у тимовима, или изражавање друштвене и етичке посвећености. Ове компетенције омогућавају процесе друштвене интеракције и сарадње.
• Системске компетенције су оне вјештине и способности које се односе на цјелокупнесистеме. Оне представљају комбинацију разумјевања, сензибилитета и знања помоћу чегаће особа моћи да сагледа у каквом су односу поједини дијелови и на који начин чинецелину. У ове способности спадају способност планирања промјена у циљу побољшањачитавих система и стварања нових система. За системске компетенције потребно јепретходно усвајање инстру-менталних и интерперсоналних компетенција

Квалификације које представљају успјешан завршетак првог циклуса (180-240 ЕЦТС бодова) дођељују се студентима који:

• покажу знање и разумијевање у подручју студија, које се надовезује на њихово средњошколско образовање и које је уобичајено на нивоу првог циклуса, уз подршку одговарајућих ресурса за учење на високошколском нивоу (универзитетских уџбеника, информационих и комуникацијских технологија), које укључује и аспекте познавања напредних достигнућа у датом подручју студија;
• могу да примјене детаљно знање и критичко разумијевање принципа везаних за дато подручје студија/дисциплине на начин који показује професионалан приступ раду или струци, те посједују компетенције које се обично исказују способношћу формирања и поткрепљивања мишљења и ставова аргументима и способношћу рјешавања проблема унутар датог подручја студија;
• имају способност да прикупљају и тумаче релевантне податке (унутар датог подручја студија) на основу којих доносе судове који могу да садрже и размишљања о релевантним друштвеним научним или етичким питањима;
• могу примијенити основне методе стицања знања и апликативна истраживања у датој дисциплини, те су у стању да одлуче о томе који приступ да употријебе за рјешавање датог проблема, и свјесни су у којој мјери је одабрани приступ примјерен рјешавању таквог проблема;
• могу износити и преносити информације, идеје, проблеме и рјешења аудиторију који је специјализован за дато подручје изучавања, али и аудиторију који није специјализован, уз кориштење одговарајућег језика (а тамо гђе је то примјерено, и једног или више страних језика) и уз кориштење комуникацијских технологија;
• су изградили вјештине учења неопходне за даљи студиј, уз висок степен аутономије и академских вјештина и својстава неопходних за истраживачки рад, схватање и процјену нових информација, концепата и доказа из различитих извора;
• посједују темељ за будуће самоусмјеравање и цјеложивотно учење;
• су стекли интерперсоналне вјештине и вјештине тимског рада, примјерене за запошљавање и/или даљи студиј.

Физиотерапеут ( физиотерапеут ) је здравствени радник који ради у области промоције и превенције здравља, те терапије и рехабилитације код људи свих узраста, а у партнерству са својим клијентима/пацијентима настоји да одржи и унапреди њихово здравље и замени функције и недостају због проблема узрокованих физичким, психичким и другим поремећајима и/или инвалидношћу или. хендикепи који су резултат ових поремећаја ( Светска здравствена организација, 1980 - ВЦПТ, 1995 )

Специфични дескриптори студија здравствене заштите на програму "Физиотерапија"

Студиј „ Физиотерапије “ на Факултету здравствене заштите даје студентима специфичне стручне компетенције или припрема студенте за:

• специфична физиотерапеутска процена статуса и физичке функционалности пацијента одн. корисници физиотерапеутске неге и терапије и процена потреба за физиотерапеутским третманом;
• спровођење кинезиометријских и других мерења ради дијагностиковања функције локомоторног система, и спровођење других дијагностичких поступака за које је овлашћен;
• планирање и програмирање стандардних и посебних физиотерапеутских процедура у складу са потребама корисника;
• избор одговарајућих физичких средстава и техника које зависе од познавања кинезиологије, познавања патофизиолошких механизама који узрокују поремећаје кретања, познавања терапијских процедура, познавања ефеката физиотерапијских третмана и
• способност тумачења и процене ефеката лечења;
• учешће у едукацији физиотерапеута и других здравствених радника;
• учешће у истраживањима у области физиотерапије, посебно ризичних популација;
• обука за тимски рад, а посебно за трансдисциплинарни модел тимског рада. Студент је оспособљен за комуникацију са члановима различитих здравствених, терапијских, рехабилитационих, социјалних и едукативних тимова, чиме се промовише постизање терапијских циљева;
• континуирано самообразовање, као и рад на усавршавању струке. У образовном процесу учествоваће талентовани дипломирани физиотерапеути ( студенти основних и стручних студија других стручњака у здравственим и другим установама ), могу бити укључени као инструктори у наставним, здравственим и социјалним установама које се баве спровођењем здравствене заштите и моћи ће да допринесу на ефикасну организацију физиотерапијских активности учешћем у планирању организације рада;

Комуникационим компетенцијама и вештинама, те познавањем психолошких фактора терапијског процеса, дипломирани физиотерапеути ће моћи да помогну у развијању позитивних односа са пацијентом и његовом породицом у циљу смањења анксиозности и изградње мотивације неопходне у терапијском процесу.

Процес интензивног развоја и примене високих технологија у медицини, хиперпродукција информација и ширење научних сазнања, умножавање специјалистичких знања, али и интердисциплинарна природа савремених знања огледају се у организацији, методологији и дидактици колатералног образовања у здравству.

То је један од основних разлога што се програми у образовању ових занимања крећу ка захтевима високог и високог образовања, које постаје стандард у образовним системима развијених земаља.

Главни разлози за оснивање студије "Физиотерапија" су:

• потребу изучавања области физиотерапије и сродних научних дисциплина које обезбеђују холистички приступ здравственој функцији на интердисциплинаран и мултидисциплинаран начин;
• унапређење здравствене заштите;
• проширене могућности академског школовања ученика средњих медицинских школа;
• велико интересовање медицинских техничара за проширење образовања и отварање могућности за даље образовање у контексту цјеложивотног учења (лифе лонг леарнинг);
• позитивна искуства развијених земаља;
• потреба за додатним кадром у физиотерапијској пракси;
• потреба увођења болоњских принципа у образовну праксу у области физиотерапије ( трогодишњи постдипломски студији, једносеместрални курсеви, систем преноса и акумулације кредита, транспарентност образовања и вертикална и хоризонтална мобилност, ефикасност и прагматизам студија и др. ) ;
• велике потребе за кадровима наведених профила у развијеним земљама, што отвара могућност запослења у иностранству.

Савладавањем наставног плана и програма студенти стичу не само одговарајућа знања везана за теоријско разумевање предмета, већ и специфичне вештине и способности и компетенције везане за практичну и оперативну примену ових знања, као и вештине неопходне за стицање одговарајућих стручних квалификација.

Физиотерапеути пружају здравствене услуге које помажу у обнављању телесне функције, побољшању покретљивости, смањењу и ублажавању болова и превенцији одн. ограничити трајну физичку неспособност пацијената са телесним повредама или разним болестима. Они обнављају, одржавају и побољшавају опште стање и здравље пацијената.

Њихови пацијенти су жртве несрећа и особе у стању инвалидности узроковане болешћу кичме, артритисом, срчаним обољењима, преломима, повредама главе и церебралном парализом.

У оквиру своје професије, физиотерапеут је квалификован да учествује у процесу процене пацијената, да делује у терапији као иу областима превенције и евалуације. Он има етичку и правну одговорност да прикупи информације потребне за планирање и спровођење успешног физиотерапеутског третмана ( Канадско удружење физиотерапеута, 1986 ).

Дипломци и свршени студенти-специјалисти на програму „Физиотерапија“ оспособљавају се за престижна занимања и послове:

стручни послови из физике, кинезио и физиотерапије у специјалистичким областима: физиотерапија у хирургији и трауматологији, физиотерапија у ортопедији, физиотерапија у кардиологији и пулмологији, физиотерапија у реуматологији, физиотерапија у неурологији, физиотерапија, физиотерапија и акушерство, физиотерапија у геријатрији, 

затим послови: медицински масер, спортски физиотерапеут и бањски физиотерапеут,

затим рад радног терапеута у специјалистичким областима: неуро-развојни и неуролошки поремећаји, оштећења мишићно-коштаног система, психосоцијални поремећаји одн. активности радне рехабилитације у заједници,

и руководеће и организационе послове који се односе на руковођење установама за физикалну, физиотерапију и бањску терапију.

Дипломирани физиотерапеути ће пружати услуге клијентима/пацијентима у приватном и јавном сектору, у амбулантама, болницама, рехабилитационим центрима, установама социјалне заштите, клиникама, школама, спортско-рекреативним и бањско-рехабилитационим центрима, предузећима, као и корисницима у сопственим домовима. .

У оквиру студија створени су темељи за доживотну професионалну мобилност и перманентни стручни развој.

Преузмите документ…