Санитарни инжењеринг

Inspektori i saradnici zaštite životne sredine i zdravlja na radu istražuju primenu propisa koji se odnose na faktore životne sredine koji mogu uticati na zdravlje ljudi, zdravlje i bezbednost na radu i bezbednost procesa u proizvodnji dobara i usluga. Oni mogu da sprovode i procenjuju programe za uspostavljanje i poboljšanje bezbednosti i sanitarnih uslova, pod nadzorom zdravstvenih radnika.

Задаци укључују:

• Savetovanje predstavnika poslodavaca i radnika o primeni državnih i drugih pravila koja se odnose na radno okruženje i radno mesto;
• Pregled radnih mesta kako bi se obezbedilo da radno okruženje, mašine i oprema budu u skladu sa državnim i drugim pravilima i standardima čistoće i/ili zdravlja i bezbednosti životne sredine i radnog okruženja;
• Savetovanje u oblasti sanitarnih problema i ekoloških tehnika;
• Pregledanje radnih mesta i dobijanje činjenica putem eseja, zapažanja i drugih alata o radnim praksama i nezgodama na radu, kako bi se videlo da li je sve u skladu sa bezbednosnim pravilima;
• Pregledati oblasti za proizvodnju, preradu, transport, rukovanje, skladištenje i prodaju proizvoda, kako bi se uverili da je sve u skladu sa državnim i drugim pravilima i standardima;
• Savetovanje preduzeća i javnosti o primeni državnih i drugih propisa koji se odnose na higijenu, čistoću i kvalitet primarnih proizvoda, hrane, lekova, kozmetike i sličnih proizvoda;
• Pregledajte uređaje kako biste bili sigurni da su u skladu sa državnim i drugim propisima u vezi sa emisijama otpada i odlaganjem opasnog otpada;
• Pokretanje aktivnosti na održavanju i unapređenju higijene i sprečavanju zagađivanja vode, vazduha, hrane ili zemljišta;
• Promovisanje preventivnih i korektivnih mera, kao što su suzbijanje bolesti koje se prenose organizmima i štetnim materijama u vazduhu, higijensko rukovanje hranom, čisto odlaganje otpada i čišćenje javnih mesta;

Procenite količinu i cenu materijala i rada potrebnih za projekte unapređenja zdravlja, bezbednosti i čistoće.

Најопштије генеричке компетенције на нивоу сваког од циклуса образовања, које мора да посједује сваки свршени студент без обзира на студијски програм одн. установу у којој је завршио високошколско образовање, дефинисани су:

• Даблинским дескрипторима (Dublin descriptors), који представљају скуп критеријума о очекиваним постигнућима и способностима студената за разликовање различитих циклуса образовања, који су предложени од Заједничке иницијативе о квалитету (oint Quality Initiative – JQI), и који су прихваћени као основа описа сваког циклуса образовања на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.
• Општим оквиром квалификација у европском високом образовању (Framework for Qualifications of the European Higher Education – EQF for HE) који је усвојен на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.

Ове компетенције су категоризоване као инструменталне, интерперсоналне и системске:

• Инструменталне компетенције обухватају:
  • Когнитивне способности, разумјевања и манипулације идејама и мислима.
  • Методолошке способности комуникације са околином: организовање времена и стратегије учења, доношења одлука или рјешавања проблема.
  • Технолошке способности везане за коришћење техно-лошких средстава, рачунара и примјена вјештине управљања информацијама.
  • Језичке способности као што су писана и усмена комуникација или знање страних језика.
• Интерперсоналне компетенције: Индивидуалне способности које обухватају способност изража-вања својих осјећања, социјалне вјештине као што су интер-персоналне вјештине, рад у тимовима, или изражавање друштвене и етичке посвећености. Ове компетенције омогућавају процесе друштвене интеракције и сарадње.
• Системске компетенције су оне вјештине и способности које се односе на цјелокупнесистеме. Оне представљају комбинацију разумјевања, сензибилитета и знања помоћу чегаће особа моћи да сагледа у каквом су односу поједини дијелови и на који начин чинецелину. У ове способности спадају способност планирања промјена у циљу побољшањачитавих система и стварања нових система. За системске компетенције потребно јепретходно усвајање инстру-менталних и интерперсоналних компетенција

Квалификације које представљају успјешан завршетак првог циклуса (180-240 ЕЦТС бодова) дођељују се студентима који:

• покажу знање и разумијевање у подручју студија, које се надовезује на њихово средњошколско образовање и које је уобичајено на нивоу првог циклуса, уз подршку одговарајућих ресурса за учење на високошколском нивоу (универзитетских уџбеника, информационих и комуникацијских технологија), које укључује и аспекте познавања напредних достигнућа у датом подручју студија;
• могу да примјене детаљно знање и критичко разумијевање принципа везаних за дато подручје студија/дисциплине на начин који показује професионалан приступ раду или струци, те посједују компетенције које се обично исказују способношћу формирања и поткрепљивања мишљења и ставова аргументима и способношћу рјешавања проблема унутар датог подручја студија;
• имају способност да прикупљају и тумаче релевантне податке (унутар датог подручја студија) на основу којих доносе судове који могу да садрже и размишљања о релевантним друштвеним научним или етичким питањима;
• могу примијенити основне методе стицања знања и апликативна истраживања у датој дисциплини, те су у стању да одлуче о томе који приступ да употријебе за рјешавање датог проблема, и свјесни су у којој мјери је одабрани приступ примјерен рјешавању таквог проблема;
• могу износити и преносити информације, идеје, проблеме и рјешења аудиторију који је специјализован за дато подручје изучавања, али и аудиторију који није специјализован, уз кориштење одговарајућег језика (а тамо гђе је то примјерено, и једног или више страних језика) и уз кориштење комуникацијских технологија;
• су изградили вјештине учења неопходне за даљи студиј, уз висок степен аутономије и академских вјештина и својстава неопходних за истраживачки рад, схватање и процјену нових информација, концепата и доказа из различитих извора;
• посједују темељ за будуће самоусмјеравање и цјеложивотно учење;
• су стекли интерперсоналне вјештине и вјештине тимског рада, примјерене за запошљавање и/или даљи студиј.

Specifične kompetencije koje studenti dobijaju na programu „Sanitarno inženjerstvo“:
Sanitarni inženjeri se bave životnom sredinom kao sistemom koji treba kontrolisati, modifikovati i prilagoditi kako bi zaštitio zdravlje pojedinca, lokalne zajednice i globalnog društva. Dakle, sanitarni inženjeri će moći da, u skladu sa zakonskim propisima, samostalno ili timski vrše sanitarni nadzor nad sanitarnim uređajima za snabdevanje vodom za piće i odlaganje otpadnih materija; nadzor nad prometom hranom i hranom u delu koji se odnosi na transport, skladištenje i promet hrane; kontrola prometa otrova; nadzor tehnoloških procesa u prehrambenoj industriji, kontrola i nadzor kvaliteta vazduha, kontrola proizvodnje i prometa predmeta opšte upotrebe koji utiču na zdravlje ljudi; sprovodi i nadgleda postupke dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije.

Sanitarni inženjeri će biti osposobljeni da analiziraju faktore životne sredine i postupanje pojedinaca i organizacija koji bi mogli da dovedu do oštećenja zdravlja i da upozoravaju, sprečavaju i saniraju posledice takvog postupanja i upozoravaju nadležne službe na uočene propuste. Sanitarni inženjer sprovodi i postupke unapređenja faktora koji deluju u prirodnoj sredini u cilju sprečavanja negativnih uticaja na zdravlje i poboljšanja zdravlja pojedinca, društvenih grupa i stanovništva u celini.

Sanitarni inženjer obavlja preventivnu zdravstvenu delatnost sa posebnim osvrtom na interdisciplinarni pristup. Obavlja poslove sanitarnog inspektora i sanitarnog inspektora državne granice. Može da radi na poslovima referenta-veštaka za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju u ustanovama i preduzećima koja obavljaju ovu delatnost i referenta-veštaka za uvoz, proizvodnju, upotrebu i transport otrova. Isti profil imaju ustanove i preduzeća koja vrše fizičko-hemijska ispitivanja hrane i predmeta opšte upotrebe. Laboratorije proizvođača hrane odn toksičnih materija moraju zaposliti i stručnjake iz oblasti sanitarnog inženjerstva.

Svetska zdravstvena organizacija ( SZO ) u svom ključnom akcionom programu „ Zdravlje za sve “, kao neophodan deo razvoja zdravstvenih kadrova, ističe edukaciju sanitarnih inženjera.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, primarni sadržaj „ sanitarnog inženjeringa ” su inženjerske delatnosti na zaštiti, prevenciji i otklanjanju problema u oblasti javnog zdravlja, u kojima se ove delatnosti delimično preklapaju sa zdravstvenim delatnostima, ali pošto je sanitarni inženjering usmeren na u ovim oblastima je i efikasnija u rešavanju problema javnog zdravlja nego u specijalizovanim medicinskim delatnostima. Ovom javnozdravstvenom aspektu pridaje se tolika važnost da se čak zaključilo da oni programi koji ne sadrže ovu komponentu nisu prepoznati u međunarodnim obrazovnim programima iz oblasti „sanitarnog inženjerstva“.

Globalna strategija za zdravlje i životnu sredinu (SZO, Ženeva, 1993 ) naglašava zdravstvene posledice interakcije štetnih fizičkih, hemijskih i bioloških faktora, kao i negativnih društvenih faktora na zdravlje stanovništva. Ova strategija naglašava nedostatak odgovarajućeg kadra i naglašava potrebu za jačanjem nacionalnih kapaciteta u razvoju kadrova sposobnih za harmonizaciju odnosa između prirodnog okruženja, održivog razvoja i javnog zdravlja. Kao posledica usvajanja Globalne strategije Svetske zdravstvene organizacije, usvojen je Evropski ekološki akcioni plan za Evropu (WHO/EURO i CEC, Kopenhagen, 1995 ). Jedan od evropskih ciljeva u ovoj oblasti je razvoj obrazovanja kadrova za "zdravlje životne sredine", a posebno za "sanitarne inženjere" ( "referent za zdravlje životne sredine", "inženjer zdravlja životne sredine", "sanitarni inženjer" ).

Specifični faktori životne sredine koji značajno utiču na javno zdravlje uključuju: poboljšanje kvaliteta vode za piće, upravljanje otpadom i zaštitu zemljišta od zagađenja, zdravstvenu nabavku hrane i prehrambenih proizvoda, prevenciju zagađenja vazduha uključujući smanjenje emisije zagađujućih materija, ali i pušenje, brigu o zdravlju na radnom mestu i poboljšanje uslova stanovanja i života u naseljima i mesnim zajednicama. Ovakva interakcija životne sredine i javnog zdravlja ukazuje na složenost problema za čije su rešavanje neophodni adekvatno obučeni stručnjaci. Osnovni stručnjak za sve ove delatnosti je „sanitarni inženjer“.

Studijska grupa Sanitetskog inženjerskog prstena obuhvata i razvoj Katedre za upravljanje životnom sredinom i održivi razvoj, koja treba da postane regionalni katalizator znanja i svesti o zaštiti i upravljanju životnom sredinom i promoter održivog razvoja u regionu.
Stručnjaci za upravljanje životnom sredinom i upravljanje samoodrživim usklađenim razvojem su „ karika koja nedostaje “ u evoluciji svesti o prirodnom, društvenom, kulturnom, informacionom i medijskom okruženju koje je „ prijateljski “ i humano profilisano u odnosu na potrebe lokalne i regionalne zajednice.perspektiva u odnosu na buduće potrebe potomaka ovih zajednica.

Pitanja zaštite i unapređenja životne sredine su ključna u kompleksu „održivog razvoja“. Istovremeno, poznavanje zaštite životne sredine je preduslov za svaku praktičnu aktivnost u planiranju i realizaciji tzv. samoodrživi razvoj usklađen sa životnom sredinom. Dakle, sanitarni inženjeri koji su diplomirali na Fakultetu zdravstvene zaštite moći će da rešavaju specifične probleme upravljanja životnom sredinom na nivou preduzeća, kao i na nivou lokalnih zajednica i moći će da razvijaju buduće projekte zaštite životne sredine, upravljanja resursima. i samoodrživi razvoj.

S druge strane, upravljanje životnom sredinom i njenim resursima na „samoodrživ način“ postaje predmet specifičnog i autohtonog upravljanja tzv. „ Upravljanje životnom sredinom “ kao skup naučnih disciplina koje sa teorijske i praktične tačke gledišta proučavaju upravljanje održivim prirodnim resursima sa fokusom na upravljanje obnovljivim i alternativnim izvorima energije, upravljanje i zaštitu voda, vazduha i zemljišta, integrisano upravljanje prirodnih, ekonomskih i socio-kulturnih elemenata lokalnih i regionalnih zajednica i njihovog prirodnog okruženja u njihovoj interakciji i sintezi, upravljanju kvalitetom života, upravljanju samoodrživim tehnologijama ( kao što su organska poljoprivreda i prevencija genetskog zagađenja ) i upravljanju samim sobom. -održive javne usluge.

Na osnovu obrazovnog profila diplomirani sanitarni inženjer i diplomirani sanitarni inženjer – specijalista, u oblasti diplomskih, specijalističkih i postdiplomskih studija, Univerzitet je kreirao veliki broj operativnih i primenjenih subspecijalizacija/usmeravanja, kojima se studenti osposobljavaju za stručne odn. . stručne, administrativne, upravljačke i konsultantske poslove u sektoru sanitarnog inženjeringa, sanitarnog nadzora i sanitarno-ekološke zaštite u javnim i privatnim sanitarnim, zdravstvenim i laboratorijskim ustanovama, inspekcijskim ustanovama, zdravstvenim fondovima i organima lokalne samouprave, tj. organi državne uprave.

Diplomci i diplomirani studenti-specijalisti na studijskom programu „Sanitarno inženjerstvo“ osposobljavaju se za zanimanja i poslove:
Sanitarni inženjer u preventivnoj zdravstvenoj delatnosti i proizvodnji i prometu hrane (zanatski industrijski objekti, megamarketi i dr.), sanitarni inženjer (stručnjak) u ustanovama za praćenje ekoloških rizika (ministarstva i zavodi) i komunalnim delatnostima (čišćenje, vodovod, groblja i dr.) . ), sanitarni inženjer (stručnjak) u inspekcijskim organima i sanitarni inženjer u ekološkim ustanovama i organizacijama.

У оквиру студија створени су темељи за доживотну професионалну мобилност и перманентни стручни развој.