Санитарна техника

Инспектори и сарадници здравља околине и радне средине истражују имплементацију правила која се односе на факторе средине који могу утицати на људско здравље, здравље и сигурност на радном мјесту и сигурност процеса у производњи робе и услуга. Они могу да имплементирају и оцјењују програме за успостављање и побољшање сигурности и санитарних услова, под наџором стручњака за здравље.

Задаци укључују:

• Савјетовање представника послодаваца и радника по питању имплементације владиних и других правила која се односе на радну средину и радно мјесто;
• Прегледање радних мјеста како би се осигурало да радна средина, машине и опрема одговарају владиним и другим правилима и стандардима чистоће и/или здравља и сигурности околине и радне средине;
• Саветовање у области санитарних проблема и еколошких техника;
• Инспекција радних места и прикупљање чињеница путем есеја, запажања и других средстава о радним праксама и незгодама на радном месту како би се видело да ли је све у складу са правилима безбедности;
• Прегледање подручја за производњу, обраду, транспорт, руковање, лагеровање и продају производа, како би се осигурало да је све у складу са владиним и другим правилима и стандардима;
• Савјетовање предузећа и јавности о имплементацији владиних и других правила која се тичу хигијене, чистоће и квалитета примарних производа, хране, лијекова, козметике и сличних производа;
• Прегледање уређаја како би се осигурало да одговарају владиним и другим правилима која се тичу емисије отпада и одстрањивања опасног отпада;
• Покретање активности одржавања и побољшања хигијене и спречавање загађења воде, ваздуха, хране или земљишта;
• Промовисање превентивних и корективних мјера, као што су контрола болести које се преносе организмима и штетним супстанцама у ваздуху, хигијенско руковање храном, чисто одстрањивање отпада и чишћење јавних мјеста;

Процена количине и цене материјала и рада потребних за пројекте унапређења здравља, безбедности и чистоће.

Најопштије генеричке компетенције на нивоу сваког од циклуса образовања, које мора да посједује сваки свршени студент без обзира на студијски програм одн. установу у којој је завршио високошколско образовање, дефинисани су:

• Даблинским дескрипторима (Dublin descriptors), који представљају скуп критеријума о очекиваним постигнућима и способностима студената за разликовање различитих циклуса образовања, који су предложени од Заједничке иницијативе о квалитету (Joint Quality Initiative – JQI), и који су прихваћени као основа описа сваког циклуса образовања на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.
• Општим оквиром квалификација у европском високом образовању (Framework for Qualifications of the European Higher Education – EQF for HE) који је усвојен на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.

Ове компетенције су категорисане као инструменталне, интерперсоналне и системске:

• Инструменталне компетенције укључују:
  • Когнитивне способности, разумевање и манипулација идејама и мислима.
  • Методолошке способности за комуникацију са околином: организовање времена и стратегија за учење, доношење одлука или решавање проблема.
  • Технолошке способности које се односе на употребу технолошких средстава, рачунара и примену вештина управљања информацијама.
  • Језичке вештине као што су писмена и усмена комуникација или познавање страних језика.
• Интерперсоналне компетенције: Индивидуалне способности које обухватају способност изража-вања својих осјећања, социјалне вјештине као што су интер-персоналне вјештине, рад у тимовима, или изражавање друштвене и етичке посвећености. Ове компетенције омогућавају процесе друштвене интеракције и сарадње.
• Системске компетенције су оне вјештине и способности које се односе на цјелокупнесистеме. Оне представљају комбинацију разумјевања, сензибилитета и знања помоћу чегаће особа моћи да сагледа у каквом су односу поједини дијелови и на који начин чинецелину. У ове способности спадају способност планирања промјена у циљу побољшањачитавих система и стварања нових система. За системске компетенције потребно јепретходно усвајање инстру-менталних и интерперсоналних компетенција

Квалификације које представљају успешан завршетак првог циклуса (180-240 ЕСПБ бодова) се додељују студентима који:

• покажу знање и разумијевање у подручју студија, које се надовезује на њихово средњошколско образовање и које је уобичајено на нивоу првог циклуса, уз подршку одговарајућих ресурса за учење на високошколском нивоу (универзитетских уџбеника, информационих и комуникацијских технологија), које укључује и аспекте познавања напредних достигнућа у датом подручју студија;
• могу да примјене детаљно знање и критичко разумијевање принципа везаних за дато подручје студија/дисциплине на начин који показује професионалан приступ раду или струци, те посједују компетенције које се обично исказују способношћу формирања и поткрепљивања мишљења и ставова аргументима и способношћу рјешавања проблема унутар датог подручја студија;
• имају способност да прикупљају и тумаче релевантне податке (унутар датог подручја студија) на основу којих доносе судове који могу да садрже и размишљања о релевантним друштвеним научним или етичким питањима;
• могу примијенити основне методе стицања знања и апликативна истраживања у датој дисциплини, те су у стању да одлуче о томе који приступ да употријебе за рјешавање датог проблема, и свјесни су у којој мјери је одабрани приступ примјерен рјешавању таквог проблема;
• могу износити и преносити информације, идеје, проблеме и рјешења аудиторију који је специјализован за дато подручје изучавања, али и аудиторију који није специјализован, уз кориштење одговарајућег језика (а тамо гђе је то примјерено, и једног или више страних језика) и уз кориштење комуникацијских технологија;
• су изградили вјештине учења неопходне за даљи студиј, уз висок степен аутономије и академских вјештина и својстава неопходних за истраживачки рад, схватање и процјену нових информација, концепата и доказа из различитих извора;
• посједују темељ за будуће самоусмјеравање и цјеложивотно учење;
• су стекли интерперсоналне вјештине и вјештине тимског рада, примјерене за запошљавање и/или даљи студиј.

Специфичне компетенције које студенти стичу на програму "Санитарно инжењерство":
Санитарни инжењери се баве околином као системом који треба контролисати, модификовати и адаптирати у заштити здравља појединца, локалних зајед-ница и глобалног друштава. Стога ће санитарни инжењери бити оспособљени да у складу са законским прописима, самостално или тимски обављају санитарни наџор санитарно-техничких уређаја за снабдијевање питком водом и диспозицију отпадних материја; наџор над прометом намирница и хране у дијелу везаном за превоз, ускладиштење и продају намирница; наџор промета отрова; наџор технолошких процеса прехрам-бене индустрије, контрола и наџор квалитета зрака, контрола производње и промета предмета опште употребе који су од утицаја на јавно здравље; спроводе и наџиру поступаке дезинфекције, дезинсекције и дератизације.

Санитарни инжењери ће бити оспособљени да врше анализу фактора околине и ђеловање појединаца и организација који би могли довести до оштећења здравља, те да преду-пређују, спрећавају и санирају посљедице таквог ђеловања и упозоравају надлежне службе на уочене пропусте. Санитарни инжењер такође спроводи поступке за побољшање фактора који ђелују у природној средини у циљу спречавања негативних утјецаја на здравље и унапређивања здравља појединца, социјалних група и становништва у цјелини.

Санитарни инжењер обавља послове превентивне здравствене ђелатности са нарочитим нагласком на интер-дисциплинарни приступ. Врши послове санитарног инспектора и државног граничног санитарног инспектора. Може да ради на пословима референта-експерта за дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију у установама и фирмама које обављају ову ђелатност, те референта-експерта за послове увоза, производње, кориштења и превоза отрова. Исти профил предвиђен је у установама и фирмама које обављају физичко-хемијска испитивања намирница и предмета опште употребе. Лабораторији произвођаћа намирница одн. токсичних супстанци морају такође запошљавати експерте у области санитарног инжењеринга.

Светска Здравствена Организација (СЗО-Светска здравствена организација) у свом кључном акционом програму "Здравље за све“, као неопходан део развоја здравствених кадрова, истиче образовање санитарних инжењера.

Према ставовима Свјетске здравствене организације примарни садржај “санитарног инжењеринга” су инжењерске активности на заштити, превенцији и санацији проблема у области јавног здравства у чему се ове ђелатности ђелимично преклапају са ђелатностима здравствене заштите, али обзиром да је санитарни инжењеринг фокусиран на ове области, то је и ефикаснији у рјешавању јавноздравствених проблема од ужестручних медицинских ђелатности. Овом јавно-здравственом аспекту се придаје толика важност да је чак донешен закључак да се у међуна-родним програмима образовања у области “санитарног инжењеринга” не признају они програми који не садрже ту компоненту.

У глобалној стратегији Светске здравствене организације за здравље и екологију (Глобална стратегија СЗО за здравље и животну средину, СЗО, Женева, 1993) наглашене су здрав-ствене посљедице интеракције штетних физичких, хемијских и биолошких фактора, те негативних социјалних фактора на здравље становништва. У тој се стратегији наглашава недостатак одговарајућих кадрова и потенцира потреба јачања националних капа-цитета у развоју кадрова способних за хармонизирање односа природне околине, одрживог развоја и јавног здравља. Као посљедица доношења Глобалне стратегије Свјетске здрав-ствене организације, донесен је европски Акциони план за околину ( Акциони план за животну средину за Европу, СЗО/ЕУРО и ЦЕЦ, Копенхаген, 1995.). Као један од европских циљева у овој области издвојен је развој образовања кадрова за “околинско здравље”, а посебно “санитарних инжењера” ( “environmental health officer”, “environmental health engineer”, “sanitary engineer”).

Као специфични фактори околине који битно утичу на јавно здравље издвајају се: побољшање квалитета воде за пиће, управљање отпадом и заштита тла од онечишћења, здравствено обезбјеђење хране и прехрамбених намирница, спреча-вање онечишћења зрака укључујући смањење емисије полутаната, али и пушења, брига за здравље на радном мјесту и побољшање услова становања и живота у насељима и локалним заједницама. Ова интер-акција околине и јавног здравља упућује на комплексност проблема за чије рјешавање су неопходни адекватно оспособљени експерти. Основни стручњак за све те ђелатности је “санитарни инжењер”.

Студијска група Санитарног инжење-ринга подразумјева и развој катедре за мениџмент природне околине и одрживог развоја која треба да постане регионални катализатор знања и свијести о заштити и управљању природном средином, те промотор одрживог развоја у региону.
Експерти за управљање природном околином и управљање само-одрживим хармонизираним развојем су “ карика која недостаје” у еволуцији свијести о природном, социјалном, културолошком, информационом и медијском окружењу које је “ пријатељски оријентисан” и хумано профилисано у односу на потребе локалних и регионалних заједница али и перспективно у односу на будуће потребе потомства тих заједница.

Питања заштите и унапређења животне средине имају круцијални значај у комплексу “одрживог развоја”. При томе су знања о заштити животне средине претходни услови било какве практичне активности на планирању и имплементацији тзв. самоодрживог развоја хармонизираног са окруже-њем. Стога ће санитарни инжењери који су дипломирали на Факултету здравствене његе бити способни да рјешавају конкретне проблеме управљања природном околином на корпоративном нивоу, као и на нивоу локалних заједница и бит ће способни да развијају будуће пројекте заштите природне околине, управљања ресурсима и самоодрживог развоја.

С друге стране и само управљање животном средином и њеним ресурсима на “самоодржив наћин” постаје предметом специфичног и аутохтоног мениџмента тзв. “Енвиронментал манагемент” као скупа научних дисциплина које са теоријског и практичног аспекта проучавају управљање одрживим природним ресурсима фокусираним на управљање обновљивим и алтернативним енергетским изворима, управљање и заштитом воде, зрака и тла, интегралним управљањем природним, економским и социо-културолошким елементима локалних и регионалних заједница и њиховог природног окружења у њиховој интеракцији и синтези, управљање квалитетом живота, мениџмент самоодрживих технологија (као нпр. органска пољопривреда и превенција од генетског загађења), те менаџмент самоодрживих јавних сервиса.

На основу образовног профила дипломираног санитарног инжењера и дипломираног санитарног инжењера – специјалисте, у домену дипломског, специјалистичког и постдипломског студија Универзитет је креирао велики број оперативних и примјењених субспецијализација/усмјерења, које квалификују студенте за стручне одн. експертне, административне, управљачке и консултантске послове у сектору санитарног инжењеринга, санитарног надзора и санитарно-еколошке заштите и то у јавним и приватним сантарним, здравственим и лабораторијским установама, инспекцијским установама, здравственим фондовима и органима локалне управе одн. органима државне управе.

Дипломирани студенти и дипломирани студенти-специјалисти на студијском програму “Санитарног инжењеринга” оспособљени су за занимања и послове:
Санитарни инжењер у превентивно-здравственим ђелатностима и ђелатностима производње и промета намирница, (занатски индустријски објекти, мегамаркети итд), санитарни инжењер (експерт) у установама за праћење еколошких ризика (министарства и инститиути) и комуналним ђелатностима (чистоћа, водовод, гробља итд.), санитарни инжењер (експерт) у инспек-цијским органима и санитарни инжењер у еколошким институцијама и органи-зацијама.

У оквиру студија створени су темељи за доживотну професионалну мобилност и перманентни стручни развој.