Спортски менаџмент

Спортски менаџери обављају послове који укључују посредовање и руковођење. Ова група обухвата занимања директора спортских клубова и спортских организација са малим бројем запослених са подручја спортског образовања, здравства, рекреацијских, културно-спортских ђелатности те у своје име или у име власника планирају, организују, воде и контролишу ђелатност спортског клуба одн. организације.

Ти послови укључују:

• планирање, организовање, вођење и контрола пословања;
• процена прихода и расхода;
• преговори са добављачима, корисницима и другима;
• планирање и контрола коришћења материјалних и финансијских средстава и рада особља;
• вођење дневних послова;
• пријављивање власника, ако постоји;
• повезани послови;
• планирање, организовање, вођење и контрола у активностима спорта, рекреације и манифестација;
• надзор других радника

Најопштије генеричке компетенције на нивоу сваког од циклуса образовања, које мора да посједује сваки свршени студент без обзира на студијски програм одн. установу у којој је завршио високошколско образовање, дефинисани су:

• Даблинским дескрипторима (Dublin descriptors), који представљају скуп критеријума о очекиваним постигнућима и способностима студената за разликовање различитих циклуса образовања, који су предложени од Заједничке иницијативе о квалитету (Joint Quality Initiative – JQI), и који су прихваћени као основа описа сваког циклуса образовања на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.
• Општим оквиром квалификација у европском високом образовању (Framework for Qualifications of the European Higher Education – EQF for HE) који је усвојен на министарском састанку у Бергену маја 2005. године.

Ове компетенције су категорисане као инструменталне, интерперсоналне и системске:

• Инструменталне компетенције укључују:
  • Когнитивне способности, разумевање и манипулација идејама и мислима.
  • Методолошке способности за комуникацију са околином: организовање времена и стратегија за учење, доношење одлука или решавање проблема.
  • Технолошке способности које се односе на употребу технолошких средстава, рачунара и примену вештина управљања информацијама.
  • Језичке вештине као што су писмена и усмена комуникација или познавање страних језика.
• Интерперсоналне компетенције: Индивидуалне способности које обухватају способност изража-вања својих осјећања, социјалне вјештине као што су интер-персоналне вјештине, рад у тимовима, или изражавање друштвене и етичке посвећености. Ове компетенције омогућавају процесе друштвене интеракције и сарадње.
• Системске компетенције су оне вјештине и способности које се односе на цјелокупнесистеме. Оне представљају комбинацију разумјевања, сензибилитета и знања помоћу чегаће особа моћи да сагледа у каквом су односу поједини дијелови и на који начин чинецелину. У ове способности спадају способност планирања промјена у циљу побољшањачитавих система и стварања нових система. За системске компетенције потребно јепретходно усвајање инстру-менталних и интерперсоналних компетенција

Квалификације које представљају успешан завршетак првог циклуса (180-240 ЕСПБ бодова) се додељују студентима који:

• покажу знање и разумијевање у подручју студија, које се надовезује на њихово средњошколско образовање и које је уобичајено на нивоу првог циклуса, уз подршку одговарајућих ресурса за учење на високошколском нивоу (универзитетских уџбеника, информационих и комуникацијских технологија), које укључује и аспекте познавања напредних достигнућа у датом подручју студија;
• могу да примјене детаљно знање и критичко разумијевање принципа везаних за дато подручје студија/дисциплине на начин који показује професионалан приступ раду или струци, те посједују компетенције које се обично исказују способношћу формирања и поткрепљивања мишљења и ставова аргументима и способношћу рјешавања проблема унутар датог подручја студија;
• имају способност да прикупљају и тумаче релевантне податке (унутар датог подручја студија) на основу којих доносе судове који могу да садрже и размишљања о релевантним друштвеним научним или етичким питањима;
• могу примијенити основне методе стицања знања и апликативна истраживања у датој дисциплини, те су у стању да одлуче о томе који приступ да употријебе за рјешавање датог проблема, и свјесни су у којој мјери је одабрани приступ примјерен рјешавању таквог проблема;
• могу износити и преносити информације, идеје, проблеме и рјешења аудиторију који је специјализован за дато подручје изучавања, али и аудиторију који није специјализован, уз кориштење одговарајућег језика (а тамо гђе је то примјерено, и једног или више страних језика) и уз кориштење комуникацијских технологија;
• су изградили вјештине учења неопходне за даљи студиј, уз висок степен аутономије и академских вјештина и својстава неопходних за истраживачки рад, схватање и процјену нових информација, концепата и доказа из различитих извора;
• посједују темељ за будуће самоусмјеравање и цјеложивотно учење;
• су стекли интерперсоналне вјештине и вјештине тимског рада, примјерене за запошљавање и/или даљи студиј.

Реализација функција које преузимају у спорту и друштвена улога коју има савремени спорт, захтјева да менаџери у спорту непрекидно усавршавају постојеће и стичу нове специфичне експертске способности одн. компетенције. На првом мјесту су концептуалне логичко мисаоне способности које обухватају моћ анализе и разјашњавања проблема. Ове способности добијају на значају са растом нивоа на којем се менаџер налази у хијерархији управљачких овлаштења. На другом мјесту су интерперсоналне способности или способности усмјеравања међуљудских односа, координацији и хармонизацији рада групе/тима. Интерперсоналне способности се траже на свим нивоима менаџмента, али им значај расте идући ка дну пирамиде овлаштења. Треће су техничке способности које се односе на посебне захтјеве конкретне организације. Њихов значај је највећи на нижим нивоима менаџмента.

Све акције које врхунски менаџмент предузима да би се благовремено искористиле шансе или отклониле опасности које проистичу из дејства спољашњих околности припада сфери стратегијског менаџмента. Спортски менаџери, али и тренери који су својеврсни оперативни менаџери, морају да током студија развију све три групе способности, те да буду оспособљени за елементе стратегијског менаџмента.

Специфични дескриптори студија спортског менаџмента:

Дипломирани студенти спортског менаџмента биће обучени за следеће компетенције и квалификације:

• Основе менаџмента: Способности у области економике предузећа и макроекономије с посебним акцентом на спорт са становишта следећих појава: пословање спортских организација, комецијализација спорта у свим областима, спортско спонзорство, професионализација спорта, итд.
• Менаџмент (планирање, организовање), пројектни менаџмент у спорту (вођство, управљање, саветовање, контола и развијање пројеката);
• Основне квалификације из области спортског маркетинга и спортског права;
• Описивање, анализирање и разумевање (психосоцијалних) међуљудских односа и појава у спорту и могућности управљања тим односима;
• Компетенције у области развоја међуљудских односа у различитим друштвеним срединама;
• Компетенције у области обезбеђивања и усмеравања здравственог и животног стила различитих циљних група у оквиру пројеката превенције путем спорта
• Компетенције предвиђања развоја стила живота спортских публика (под утицајем психичких, социјалних, економских, еколошких и културних фактора)
• Компетенције у организационо-психолошком и социолошком вођењу у циљу:
  • Развој тимова у спорту (како престижних тако и рекреативних спортова);
  • Компетенције из области организационо-теоријских наука (развој личности, тимова и организација);
  • Компетенције анализе и оптимизације организационих и комуникационих структура у спортским организацијама;
  • Компетенције за разјашњавање функција и понашања у кључним областима спорта, од система тренера до организационих система
• Основне вештине примене биомеханичко-антропомоторних метода у спортској пракси;
• Основне вештине примене медицинских и тренажно-научних вештина у спортској пракси;

Компетенције у економски заснованом управљању спортско-рекреативним циљним групама иу различитим срединама.

Спорт (рекреативани и врхунски) и физичка култура, те сви друштвени феномени и односи које су генерисани спортом, представљају битан дио компетитивности једне заједнице, али и њене економске снаге. Економија спорта и колатерарних ђелатности везаних за спорт, је економија терцијарног сектора и представља значајан друштвени ресурс одн. значајан елемент глобалног и регионалног позиционирања друштвене групе. Како су најважнији ресурси у овој ђелатности ипак људски ресурси, то улагање у тзв. “хумани капитал” у комплексу физичке културе има највећи значај, одн. економски ефекти ових улагања су знатно већи и дугорочнији од ефеката непосредних материјалних улагања у овој ђелатности. Инвестиција у “хумани капитал” је највећим дијелом у ствари инвестиција у образовање и информације.

Главни разлози за оснивање студије ове врсте су:

• Недостатак улагања у образовни комплекс физичке културе са уграђеном развојном компонентом, како би се спортским образовање пратили глобални трендови;
• Незадовољене кадровске потребе у области физичке културе, спорта и ђелатности везаних за спорт;
• Институционални недостатак номенклатуре занимања и успостављеног школског система у спорту, посебно за занимања спортски менаџер и спортски тренер;

Због тога је цијели низ занимања у спорту остао занемарен и неразвијен а цијели низ врхунских спортиста, након завршене спортско – такмичарске каријере, није на прави начин могао ставити своје способности и искуство у функцију спорта, јер им недостаје формално образовање које се не базира само на личном искуству.

• Потреба да се спорт и колатерарне ђелатности везане уз спорт ( рекреација, туризам, веллнесс итд.) базирају на високом професионализму, за разлику од ентузијазма и волонтерских принципиа на којима локално почивају, што имплицира другачији однос према образовању у спорту и номенклатури занимања у спорту.
• Занемарена је спортска наука као систематизовани научни рад, кондензовано искуство и вредносни систем који треба да обезбједи праву друштвену валоризацију спорта и његов даљи развој.
• Маргинализација примене резултата основних наука на спорт (као такав медицинске науке, психологија, социологија, педагогија, економија, менаџмент, информатика итд.) и развој спортских наука као превасходно интердисциплинарних и мултидисциплинарних наука, као што су: феноменологија и социологија спорта, право и етика у спорту, социјална историја физичких активности и спорта, спортска информатика и статистика, функционална анатомија, физиологија спортских активности, биомеханика, атропомоторика, економика спортских организација, спортски маркетинг, психологија спорта, педагогија спорта, дидактика спортског тренинга, финансијски, стратешки и конфликтни менаџмент у спорту и менаџмент спортских манифестација и спортских објеката, спортски маркетинг и др.
• Стихијни развој кључних научних дисциплина у науци о спорту: спортска стратегија и тактика, теорија игара, наука тренинга, дидактика и методика спорта, теорија и пракса такмичења итд.
• Поједини видови спорта као што су здравствени спорт, рекреативни и забавни спорт, спорт циљних група (ђеца, стари, онеспособљене особе и др.), радно-терапијски спорт, њеллнесс, спортски туризам, адреналински одн. екстремни спорт и други облици масовних вјежбања нису систематски организовани и проучавани;
• Несклад између високе талентованости потенцијалних спортиста и ниског нивоа стручности тренера и осталих спортских радника који је могуће превазићи систематским високошколским и цјеложивотним образовањем спортских радника;
• Захтјевима високотехнологизираног врхунског спорта не може се одговорити паушалним знањем спортских тренера и менаџера базираном на радном искуству, већ примјеном спортске науке у школовању и цјеложивотном образовању тренера и спортских радника.
• Позитивна искуства у примјени иновираних наставних програма спортских наука развијених земаља;
• Потребе да се област спортских наука и пратечих научних дисциплина које обезбјеђују холистички приступ функцији физичке културе, спорта, спортске рекреације и здравља, студирају на интердисциплинарни и мултидисциплинарни начин;

Свршени студенти “Менаџмента у спорту” посједују такође примарне спортске вјештине обзиром да у току студија морају завршити два обавезна спортска модула (у 5 и 6 семестру) у којима бирају двије спортке гране или бар четири спорта у оквиру којих савладавају основне и напредне технике, тактику, физичку припрему и тренинг датих спортова (грана), те морају да постигну прописане резлтате за пролазну оцјену.

Поред ових уже-спортских компетенција у домену вјештина, студенти “Менаџмента у спорту” посједују и вјештине и компетенције везане за менаџмент, економику, организацију, односе са јавношћу, управљање људским ресурсима и др., битне за њихову примарну струку.

Менаџери у спорту заузимају слиједеће функције, одн. обављају сљедеће послове: предсједник и члан Управног одбора, директор клуба, руководилац различитих сектора спортске организације (укључујући и финансије), шеф тренера, директор, организатор и медијатор спортских такмићења и спортских манифестација, итд. Спортски менаџери такође требају да руководе спортским објектима, те организацијама и објектима у спортским-колатерарним ђелатностима и ђелатностима из шире области физичке културе (рекреација, њеллнесс итд).

Студије спортског менаџмента су намењене за управљачке и организационе функције у спортским организацијама као што су: функције управљања и руковођења, подршка стручним процесима, коучинг, администрација, планирање и развијање концепција:

• Функције и позиције у спортским организацијама у националним и међународним оквирима (удружења, комерцијалне спортско-рекреативне и здравствене организације, туристичке организације);
• Анализа и оптимизација организационих и комуникационих структура у спортским организацијама;
• Функције у областима:
• Здравље и добробит: управљање и контрола
• Спорт и привреда: рад у индустрији спортске опреме, спорт у предузећима, спорт у слободно време, здравствени спорт;
• Спорт и политика: сарадња у развоју спорта и њихових националних и међународних организација
• Спортски туризам: планирање, организовање, клубови, хотели итд.
• Спортови у слободно време (рекреација): планирање, организовање, анимација итд.
• Процеси обуке: планирање, организовање, развој итд.
• Подршка/логистика спортиста и тимова. Тренинг тимова у спортским системима.

У оквиру студија створени су темељи за доживотну професионалну мобилност и перманентни стручни развој.